OBIČAJI, TRADICIJA, VEROVANJA...

KORINĐANJE

U delovima Vojvodine, najčešće u Banatu, u rurarlnim sredinama, još uvek se održava običaj Korinđanja na Badnji dan.
Uglavnom kad mrak padne, deca opremljena torbama, u nekim selima i maskirana, krenu od vrata do vrata i kada im domaćini otvore, pitaju: Slobodno korinđanje?
Ako domaćini kažu da jeste ( a uglavnom jeste), onda dečica krenu da pevaju:

"Ja sam mali korinđaš, daj mi strina šta imaš
vina il` rakije, Božić je kod kapije

Ja sam Božić Bata, otvor`te mi vrata
nosim kitu zlata, da pozlatim vrata

Ja sam mali Pera, ujela me kera,
za nogu, za ruku, daj mi strina jabuku

Ja sam mali Iva, trčim preko njiva
njiva se zeleni, gazda se veseli..."

Smišljaju dečica danas i nove stihove, sve da bi domaćinima izmamili osmehe i podstakli ih da budu izdašni u darivanju.
A šta se daruje korinđašu?
Nekada su to bili samo orasi, jabuke ili po neka parica, kocka šećera, suva šljiva... Danas se daruju uglavnom i mandarine, bombone, čokoladice...a ako je korinđaš neko od dece iz kuće ili rodbine, onda se za njega spreme i posebni paketići u kojima ima i većih poslastica.
Korinđaši pevaju dok ne obiđu uglavnom kraj u kome sami stanuju, a onda sa sve torbama, punim đakonija, žure kući na badnju večeru.

Dan uoči Božića, u pravoslavnim domovima, domaćin obično sa sinovima, rano ujutru polazi u šumu da seče badnjak, mlado cerovo ili hrastovo drvo, koje donosi potom u svoj dom.
Badnjak se uveče unosi u kuću uz pečenicu i tada počinje božićno slavlje u čast Hristovog rođenja.
Uz to se pevaju prigodne pesme.

Razni su običaji vezani za Badnje veče, a jedan od zaboravljenih je pijukanje.
Domaćica prosipa slamu i orahe po podu, a dečica pijučući skupljaju.

Božićni običaji nisu isti u svim zemljama gde žive pravoslavci, već je ovu svetkovinu svaki narod ulepšao sopstvenom tradicijom koja proslavlja rođenje Isusa Hrista.

U Rusiji, gde se Božić obeležava po starom kalendaru,7. januara, običaj je da se porodice okupljaju za stolom na Badnje veče. Nakon posta, koji prestaje sa pojavom prve zvezde na nebu, sledi božićna večera bez mesa, a glavno jelo se zove kutja. Večera je pripremljena od različitih vrsta žitarica koje simbolizuju nadu, uz dodatak meda i semenki maka (simboli sreće i mira). Servira se na belom stolnjaku koji simbolizuje belo ruho u koje je Hrist uvijen po rođenju. U prostoriju se unese nešto slame a velika bela sveća je u sredini stola u znak objave da je Hrist svetlo sveta.

U Grčkoj se Božić proslavlja 25. decembra. Za Badnju večeru karakterističan je „Hristov hleb" (hristopsomo). Za razliku od drugih pravoslavnih zemalja, za večeru na Badnje veče se služi meso, i to jagnjetina i prasetina. Ono što krasi gotovo svaki grčki dom je bosiljak omotan oko malog drvenog krsta, pričvršćen iznad posude sa svetom vodom. Jednom dnevno član porodice, obično majka, umoči drveni krst sa bosiljkom u svetu vodu i njime poškropi sve prostorije u kući. Na taj način teraju se zli duhovi - kilancaroi.

U Ukrajini je najvažniji deo proslave Božića večera na Badnje veče, koju Ukrajinci zovu svjata večera. U seoskim domaćinstvima običaj je da glava kuće donosi snop pšenice koji se zove diduh, što znači dedov duh, što simbolizuje pretke i naglašava želju da godina dobro rodi. U gradskim porodicama, diduh je prisutan u snopovima pšenice koji se stave u vazu.

U Rumuniji, narodni božićni običaji u selima počinju 20. decembra, na dan Svetog Ignjatija, kada se žrtvuje prase koje će biti pripremljeno za večeru na Badnje veče. Veruje se da će duh praseta u narednoj godini porodici doneti blagostanje. Večera se sastoji uglavnom od prasetine, sarme, kobasica, uz šljivovicu i vino. Posebnost čini kozonaći - kolač sa suvim grožđem i lešnicima.

U Bugarskoj, na Badnje veče (koji se slavi po novom kalendaru) priprema se posebna večera od 12 jela bez mesa, koja simbolizuju 12 meseci u godini. To su jela od pasulja, oraha i lešnika, suvih šljiva, a tu je i tradicionalni bugarski kolač - banica. Nakon večere, važno je da svi članovi porodice od stola ustanu u isto vreme.

U Makedoniji, koja Božić proslavlja po starom kalendaru, kolede „pada" 5. januara. Dan kasnije je Badnje veče, kada se na kućno ognjište donosi božićno drvo - badnik. Drvo se pre toga iseče na tri dela (što predstavlja Sveto trojstvo), a sva tri dela u kuću unosi otac. Sin delove drveta stavi u vatru a zatim se razmene čestitanja: „Dobra večer i vesel badnik". Trpeza - posna večera - je vegetarijanska: kuvano povrće, lešnici i orasi, hleb i suvo voće.
U Gruziji se na Badnje veče čeka da sat otkuca 12 puta, a zatim počinje večera uz tradicionalno gruzinsko vino. Božić se proslavlja 7. januara litijama na kojima se peva tradicionalna božićna pesma „Alilo". Deci se daruju bombone i kolačići.

Iako su pravoslavne vere Grci Božić i ostale svetovne praznike proslavljaju po Gregorijanskom kalendaru (Papa Grgur XIII odlučio je 1582. da uvede Gregorijanski kalendar (koji je po njemu i dobio ime). Ovaj kalendar je danas zvanični građanski kalendar u celom svetu i poštuju ga Rimokatolička crkva, Starokatolička crkva i sve protestantske hrišćanske crkve. U Gregorijanskom kalendaru je takođe svaka cetvrta godina prestupna, ali to vazi i za sekularne godine (one deljive sa 100), pa tako 1700, 1800 i 1900. nisu bile prestupne ali 2000. jeste. Ovaj kalendar je mnogo precizniji i kasni u odnosu na astronomsko vreme jedan dan svakih 14.400 godina. Trenutna razlika izmedju Gregorijanskog i Julijanskog kalendara iznosi 13 dana.)

U Grčkoj se Božić proslavlja 25. decembra. Običaji nalažu da na Badnje veče deca u selima idu od kuće do kuće gde domaćinima požele sve najbolje i otpevaju božićnu pjesmu ("kalanda"), a zauzvrat budu počašćeni bombonama ili novcem. Za večeru koja se priprema za Badnje veče karakterističan je "Hristov hleb" ("hristopsomo"), u obliku velikih vekni različitih oblika, na čijim korama su dekoracije koje obično predstavljaju poslove kojim se porodica bavi. Za večeru na Badnje veče se služi meso, i to jagnjetina i prasetina.

U grčkim domovima sve donedavno nije bio raširen običaj kićenja jelke. Ono što za Božić krasi gotovo svaki grčki dom je bosiljak omotan oko malog drvenog krsta, pričvršćenog žicom iznad drvene posude sa svetom vodom. Jednom dnevno, član porodice, obično majka, umoči drveni krst sa bosiljkom u svetu vodu i njim poprska sve prostorije u kući.

Na taj način, kažu, teraju se zli duhovi - "kilancaroi", koji žive u središtu zemlje, a u kuće ulaze kroz dimnjak.

Pravoslavna crkva u jednom danu proslavlja tri praznika: Obrezanje Gospoda Isusa Hrista, spomen na svetog Vasilija Velikog i Novu Godinu.

Osmog dana po rođenju, Hristos je po Mojsijevom zakonu, koji je važio za svu jevrejsku mušku decu, obrezan, pri tome je dobio ime Isus. To beleži evangelist Luka.

Arhiepiskop grada Kesarije u Kapadokiji, Vasilije, nazvan Velikim, upokojio se na današnji dan, 379. godine, u 45. godini zemaljskog života. Njegove zasluge za Crkvu su brojne. U svoje vreme niko mu nije bio ravan po mudrosti. Smatra se učiteljem vascele Crkve, ocem istočnog monaštva, braniocem vere od jeretika. On je sastavljač teksta liturgije, koja nosi njegovo ime. Sačuvana su mu skoro sva dela, koja je napisao. Kod Srba se slavi kao krsna slava,  a kod Grka i Rusa kao imendan. Sveti Vasilije Veliki je slava srpskog monaštva.

Obeležava se i početak građanske godine po julijanskom kalendaru, dok crkvena, liturgijska godina počinje prvog dana septembra. Posle liturgije u crkvama se tim povodom služi blagodarenje za proteklu godinu, a ujedno i molitva za nastupajući godišnji krug. Moli se za mir, za stišavanje neprijateljstava, nemira i ratova, za čvrstu i nelicemernu ljubav, za sunčanu toplotu, plodonosnu rosu, umerene i zdrave vetrove.

Kod Srba se praznik naziva Malim Božićem i priprema se poseban kolač – vasilica. Kod Grka je sličan kolač nazvan »vasilopita«.

U srpskoj kneževini su u 19. veku ovoga dana održavane narodne skupštine, a u Hilandaru je običaj da biva godišnji sabor staraca.


Poznato je da je Romima prijemčiva religija naroda u čijem okruženju žive, tj. često su nastojali da se kroz religiju približe narodima uz koje su živeli. Hrišćani jesu i odavno pravoslavci i katolici, odskora i protestanti; takođe i privrženici islama, suniti i šiiti; u prapostojbini pagani i pripadnici tamošnjih tradicionalnih religija. U Evropi su hrišćani triju veroispovesti, pri čemu raste udeo Roma protestanata, i islamisti sunitske grane. Na Balkanu preovlađuju hrišćani – pravoslavci, ne izostaju i rimokatolici i protestanti, čiji postotak skače – i muslimani suniti, dok su šiiti ekskluzivci.

Najvažniji su praznici Đurđevdan/Erdelezi, Vasilica i Bibija.
Vasilicu, svoj najveći praznik, Romi objašnjavaju na različite načine, a u njenom proslavljanju uočljivi su kompleksni slojevi brojnih kultura. Vasilica se sastoji iz dvaju segmenata. Prvi segment je priprema, doček i proslavljanje Vasilice i on je kalendarski čvrsto strukturiran od 12. do 17. januara, s tim što se 14. januar označava kao Vasilica, a drugi segment – ispraćanje guske – svako domaćinstvo proslavlja u dan koji izabere. Takođe, Romi za ovaj praznik koriste dva naziva: Vasilica i Vasuljica.

Tetkica Bibija se proslavlja u martovski petak – treći po redu – krstopokladne nedelje velikog posta.Naročito među Romima centralne Srbije proslavlja se Čudotvorna tetka Bibija, koja je od 1929. godine dobila svoju ikonu (litografija, prema crtežu P. Daničića). Sredinom tridesetih godina prošlog veka u Beogradu je zabeležena legenda i Tetkici-Bibiji. Na njen dan se Romi okupljaju kod stabla neke kruške, obeduju posna jela i piju vruću rakiju. Ovde je glavno obožavanje kruškova stabla, uz posnu gozbu i pir, što nagoveštava ispraćaj zime, a doček, u Roma uvek mnogo željenog proleća. To je prežitak ženskog božanstva, kome je bilo posvećeno kruškovo stablo (tabu stablo), ili trešnjevo stablo (u Karavlaha). Pominje se i obožavanje biljke ''bibijake kan'' (tetkine uši), koja ima crvene cvetove. Od starina, kod Roma u južnoslovenskim zemljama, postoji obožavanje: drveta želja i drveta života, što je svakako prezitak iz mitologije zemlje matice, postojbine Indije (T. Vukanović).

Srpska pravoslavna crkva i vernici 19.januara obeležavaju Bogojavljenje, jedan od 15 najvećih hrišćanskih praznika, koji se praznuje u spomen na krštenje Gospoda Isusa Hristosa u reci Jordan.

Po povratku iz Misira, Hristos je boravio u Galileji, u Nazaretu, gde je kao drvodelja živeo uz majku, Presvetu Bogorodicu, i njenog muža Josifa. Kada je navršio 30 godina, Hristos je počeo svoje propovedi. U to vreme, sveti Jovan Preteča i Krstitelj, kao što mu je Bog rekao, krštavao je ljude i pripremao ih za dolazak Spasitelja. Prema hrišćanskoj tradiciji, Hristos je, kada je napunio 30 godina, došao na reku Jordan, kako bi ga krstio Sveti Jovan. Osećajući da je pred njim Mesija, Sveti Jovan dočeka Isusa rečima: "Ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni da ja tebe krstim". Isus mu na to odgovori: "Ostavi sad to, jer nam treba ispuniti svaku pravdu".
Posle tih reči, Sin Božji uđe u Jordan. Tada se nad njim otvori nebo i Duh Sveti siđe na Isusa u vidu goluba. Istovremeno se sa neba čuo glas Boga Oca koji je rekao: "Ovo je Sin moj ljubljeni. On je po mojoj volji". Tako se, pri Isusovom krštenju, Bog javio u tri ličnosti - otac je govorio sa neba, sin se krstio u Jordanu, a duh sveti je, u vidu goluba, sišao sa neba nad Hristosovu glavu. Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hristosa u mesijansku misiju. Događaj objavljivanja Bogočoveka, navodi se u svetim knjigama, slavi se kao Bogojavljanje. Takođe, crkva je ustanovila Svetu tajnu krštenja za svako ljudsko biće. Krštenjem se postaje član Hristosove crkve i duša se čisti od svakog greha.
Za današnji praznik vezani su mnogi narodni običaji. Veruje se da se u ponoć nebesa otvaraju i da se tada izrečena želja može ostvariti. Bogojavljenjem se završava celina božićnog svetkovanja. Slično mirbožanju, koje traje od Roždestva Hristosovog do Bogojavljenja, kada se ljudi pozdravljaju vekovnim i neprolaznim pozdravom "Mir božji, Hristos se rodi!", a odgovara se "Vaistinu se rodi!", danas je tradicionalni pozdrav "Bog se javi" , a odgovara se "Vaistinu se javi".
Praznik Bogojavljenje u narodu slovi i kao Vodica ili Vodokršće. Ta imena praznika potiču od bogojavljenske vodice koja se u crkvi osveštava i deli narodu, jer se veruje da ima čudotvornu moć. Na Krstovdan, koji je juče obeležen, kao i na sam praznik Bogojavljenje, posle liturgije, vrši se veliko osvećenje vode u hramu ili u porti hrama.
Ta voda se uzima i nosi kući. Čuva se kao čudotvorna sveta dragocenost. Nikada se ne kvari. Njom se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i ostalih nečistih sila. Pije se tokom cele godine radi isceljenja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, očišćenja duše i tela. Bogojavljensku vodicu nekada su pile trudnice da bi se "otvorile kao nebo na Bogojavljenje" pa da se lako porode. Ta se voda sipa i u bunar da se pročisti, ako u njega padne kakva životinja. U stara vremena, osvećena vodica davala se bolesnicima koji nisu mogli da odu u crkvu na pričest.

Takođe, nekada se smatralo da su dani pogodni za venčanja počinjali od Bogojavljenja.

Dani od Božića do Bogojavljenja u narodu se zovu "nekršteni".

Ukusi tradicionalne mađarske kuhinje na pijaci u Bloku 44

Na platou ispred pijace “Blok 44” do 30. januara će trajati manifestacija „Ukusi tradicije“ tokom koje će Beograđani moći da probaju specijalitete mađarske kuhunje: seljačke kobasice, pačje batake, kolač kurtoš i sl. Specijaliteti se mogu se probati i kupiti svakog dana od sedam do 17 časova.
Beograđani imaju priliku da probaju tradicionalne mađarske specijalitete
Organizator manifestacije Dušan Kirćanski kaže da su Beograđani veoma zainteresovani da probaju mađarske specijalitete.
- Mađarska kuhinja je specifična zbog raznih začina koji se koriste, pa su ukusi sigurno drugačiji od srpske kuhinje. Zbog velikog interesovanja, tokom sledećeg meseca ćemo organizovati “Ukuse tradicije” na još nekim beogradskim pijacama - kaže Kirćanski.

 Cene mađarski specijaliteta
domaća kobasica 140
bela kobasica “hašaš hurka”110
pačji bataci 180
gulaš (porcija) 300
cene su u dinarima za 100g

Jedan od najpoznatijih specijaliteta mađarske gastronomine je sveže pečena domaća, seljačka kobasica koja se priprema po tajnom receptu.
Jedna od specifičnosti ove kobasice je mlevena paprika koja se proizvodi u mađarskom gradiću Kaloča, koja zahvaljujući tom sastojku ima crvenkastu boju.
Uz kobasicu se servira i mala lepinja, kako je Mađari zovu lagoš, pripremljena od testa koje se mesi na sličan način kao hleb.
Najtraženije su seljačke kobasice
Kurtoš kolač, ili kolač na žaru je najpoznatija mađarska poslastica.
Vodi poreklo iz Transilvanije, a ime je dobio od mađarske reči kurtoš, u prevodu dimnjak, gde se nekada ovaj kolač pekao na vrelom vazhuhu.
Prvi kurtoš kolači su se pravili samo od slatkog testa koje je bilo uvaljano u šećer, a danas se pravi sa cimetom, orasima, čokoladom, vanilom i kokosom.
Za ovaj specijalitet je neophodno iskustvo, jer se on stalno okreće i peče na malom ražnju, na žaru od uglja.
Na malim tezgama mogu se kupiti i ručno pravljeni sapuni sa čokoladom, lavandom, eukaliptusom po ceni od 150 dinara, kao i vino od meda po ceni od 300 dinara za pola litra.