"PIŠEM TI ..."

...
Nalazimo ih svuda. sastavni su deo romana, poezije, prepiske znamenitih...

Jedno od najpoznatijih i najčešće pominjanih je Tatjanino pismo Onjeginu

Puškin-Evgenije Onjegin

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
...

Kafka -pisma Mileni

"Juče sam ti savetovao da mi ne pišeš svaki dan,tako još i danas mislim i bilo bi veoma dobro za nas oboje da tako postupiš. I danas ti to još jednom savetujem i naglašavam -samo,molim te Milena,nemoj me poslušati i piši mi svakodnevno,makar i kratko, kraće od današnjih pisama, samo dva retka, samo jednu reč, jer samo uz užasnu patnju mogao bih da se lišim te jedne reci.."

...

Vinsent Van Gog- Pismo iz Arlesa

"Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala."
...
Ivo Andrić - Pismo prijatelju iz 1920.g.

Dragi prijatelju,
Da predjem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ali da ostavimo po strani strah koji je samo korelativ te mržnje, njen prirodan odjek, i da govorimo o mržnji. Da, o mržnji. I ti se instinktivno trzaš i buniš kad čuješ tu reč (to sam video one noći na stanici), kao što se svaki od vas opire da to čuje, shvati i uvidi. A stvar je baš u tome što bi to trebalo uočiti, utvrditi, analizirati. I nesreća je u tome što to niko neće i ne ume da učini. Jer, fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i mrzi svakoga ko pokuša da to učini. Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.

Ciceron
(pisma iz vremena progonstva)

Ciceron pozdravlja svoju Terenciju

Brindizi, juna 47.

Nadam se da si dobro; i ja sam. Daj sve od sebe da ozdravis. Pobrini se i uredi sve sto treba, kako zahtevaju prilike i vreme. Salji mi pisma o svemu i to sto cesce. Ostaj mi zdravo.

Ciceron pozdravlja svoju Terenciju

Brindizi, 1. septembra 47.

Nadam se da si dobro; i ja sam. Svakog dana ocekujem pismonose; ako dodju, mozda cu znati sta treba da cinim i odmah cu te obavestiti. Cuvaj zdravlje. Pozdravljam te.

1. septembra


Ciceron pozdravlja svoju Terenciju

Brindizi, 12. avgusta 47.

Nadam se da si dobro; i ja sam. Napokon mi je stigao odgovor od Cezara i to veoma prijateljski. Prica se da ce doci brze nego sto se ocekivalo. Kada budem odlucio da li da mu krenem u susret ili da ga ovde docekam, javicu ti. Molim te, posalji mi natrag pismonose sto pre. Pazi na svoje zdravlje. Zdravo.

12. avgusta


Ciceron pozdravlja svoju Terenciju

Brindizi, 11. avgusta 47.

Nadam se da si dobro; i ja sam. Ne znam jos nista sigurno ni o Ce- zarovom dolasku niti o pismu koje je navodno kod Filotima. Ako nesto saznam, smesta cu ti javiti. Cuvaj zdravlje. Pozdravljam te.

11. avgusta

Tulije pozdravlja svoju Terenciju, Tulijicu i Cicerona

Drac, 29. novembra 58.

Primio sam od Aristokrita tri pisma koja sam skoro unistio suzama. Skrhan sam tugom, Terencijo moja, a moja sopstvena nesreca manje me muci nego tvoja i nase dece. Mada si toliko nesrecna, ja sam jos vise, jer muka nam je zajednicka, a krivica je samo moja. Moja duznost je bila ili da izbegnem opasnost prihvatanjem clanstva u poslanstvu,9 ili da se suprotstavim opreznoscu i novcem ili da hrabro poginem. Nista nije jadnije, sramnije i nedostojnije od ovog sto sam ucinio. Zato me muci ne samo bol nego i stid. Stid me je, dakle, sto nisam svojoj divnoj zeni i najdrazoj deci obezbedio sigurnost svojom hrabroscu i trudom. I danju i nocu pred ocima mi je vas jad i zalost, kao i slabost tvoga zdravlja; a nada u moje izbavljenje ne cini se velikom. Neprijatelja imam mnogo i skoro svi me mrze. Tesko me je bilo prognati, ali zadrzavati u progonstvu lako. Ipak, dokle god imate nadu, necu klonuti, da ne bi ispalo da sam bas sve ja upropastio. Sto se tice tvoje brige da li sam bezbedan, to uopste ne predstavlja problem, jer moji neprijatelji cak i zele da nastavim da zivim i to ovako jadno. Postupicu ipak onako kako savetujes. Zahvalio sam prijateljima kojima si zelela da zahvalim. Pisma sam predao Deksipu i rekao sam mu da si me ti obavestila o njihovoj ljubaznosti. I s-m uvidjam, a i svi pricaju da nam je nas Pizon izuzetno odan i na usluzi. Neka bogovi daju da dozivim da uzivam u drustvu sa tobom, nasom decom i takvim zetom! Sada nam je jedina nada ostala u nove narodne tribune i to u prve dane njihove sluzbe; naime, ako se stvar zapusti, gotovo je. Aristokrita sam ti odmah poslao da bi mogla smesta da mi napises kako se stvar odvija i kako napreduje. I Deksipu sam takodje naredio da odmah pozuri natrag; bratu sam poslao poruku da redovno salje pismonose. Bas zato i jesam trenutno u Dracu: da bih sto brze mogo cuti cega ima novog, a i nisam u opasnosti (uvek sam branio ovaj grad). Kada bude javljeno da stizu moji neprijatelji, otici cu u Epir. Povodom tvog pitanja da li da dodjes kod mene, ja ipak zelim da ostanes tu gde si, jer znam da je veliki deo tereta tebi na plecima...

Danilo Kiš
Pismo prijateljici

Pariz, 12. II 83.

Draga Ilma,

Vaše me pismo obradovalo, kao prijateljski, drag glas.
Valjda iz istih razloga zbog kojih ne znam da pišem pesme, ne znam da pišem ni pisma. Taj mi dar Bog nikad nije dao. (Valjda kao kaznu za moju brbljivost.)
Ne radim ništa. (Čitanje nije rad, čitanje je terapija.) Nabokov: Mademoiselle O. Neverovatno je koliko mogu biti dva rukopisa slična! Kao da je on mene čitao! Ne obratno. Jer ja ga tek skoro otkrivam. I ovo shvatite bez tzv. vrednosnog poređenja. I, naravno, u njegovu korist. Ovih dana razmišljam o tome u kolikoj je meri V. N. uspeo da se spasi modela pisaca koje je politika, politikantsvo, "angažovanost", tendenzliteratur, itd. odnela u propast. Mislim o tome koliko je on imao sve preduslove - obrazovanje, poreklo, sudbinu - da postane "svedok", "angažovan", besan i mahnit, a kako je - inteligencijom, voljom, odlukom (?) sačuvao u sebi sve prerogative homo poeticusa, uprkos svim iskušenjima . Mislim o tome sa zavišću, sa željom da ubijem u sebi ovu nepotrebnu, nemuštu, napaćenu političku životinju, koja me izjeda kao bolest, kao rak, izjedajući u prvom redu svog dvojnika - homo poeticusa!
I iznenada, nalećem, u jednoj od priča (a to je vrlo važno) na rečenicu:
"... et je soutiendrai jusque'à en être fusillé que l'art, des qu'il est mis en contact avec la politique, s'abesse inévitablement au niveau de n'importe quelle pacotille idéologique".
(I tvrdim, ponovo, da je Grobnica izvan ove sheme i da se nije spustila - uprkos prividu - na "pacotille ideologique".)
No, to je već stara priča.
Potpuno sam nesposoban za bilo kakav rad. Treba oko tzv sabranih dela da nešto poradim, ali stvari odlažem iz dana u dan. Možda ću trknuti za raspust do Zagreba i Beograda, kako bih poradio na tim knjigama: beleške, pročitavanje, pogovori! Užas! Kao čitanje starih pisama.
Najlepše vas molim da me ne zaboravite. Javite mi se čim dođete u Pariz. I napišite mi po koju reč.
Grlim vas,
Danilo Kiš

Laza Kostić pismo od 12. juna1895. godine prijatelju Nikoli Tesli

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i
onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite
kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:
Hoću da Vas oženim!
... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam
vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog
oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca,
pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona
mrtva ruka ne podigne da je zagrli..."

(Napomena: devojka je Lenka Dunđerski...)

Al jbg... Tesla je voleo golubicu

Tesli su oči zasijale na njen miraz, ali da je moglo samo to, bez ženidbe...